Burevestnik

Koncert: Bottox, Klopka za pionira, Humanist, Terrarium; 19.decembar 2009, klub Maršal 6

Subota nije obećavala, jednostavno sam imao takav osećaj. Ustavši nakon naporne večeri, razvlačio sam se ceo dan po stanu, zima i hladnoća su mi ušli pod kožu i kosti, te sam veći deo dana proveo pod ćebetom, neprestano vrteći deset televizijskih kanala u nedogled. Sa hladnoćom je polako došla i depresija. Ubitačna kombinacija.

Kakogod, preživevši popodne kako sam znao i umeo, uputio sam se na unapred dogovorenu lokaciju. Našavši se sa ostatkom bande uputismo se ka Maršalu. Da li da napominjem da smo bili prvi? Šta da se radi, kao poštujemo dogovore, ako kažu u 20h, mi tada i dolazimo. Organizatorki je ovo bio prvi koncert u tom klubu i bilo joj je bitno da sve prođe okej. U skladu sa svojim raspoloženjem bio sam skeptičan. Ipak je bio jebeni sveti Nikola, kada pola Srbije slavi, a druga polovina ide u goste, a još tome treba dodati i elementarnu snežnu katastrofu koja je zavejala beogradske ulice. Ništa nam nije preostalo nego da se zabijemo u neki ćošak i sačekamo ostale bendove i opremu. Nedugo zatim ljudi počeše da pristižu, oprema se nameštala, montirala, štelovala, itd. Da bi sve bilo haotično i u skladu sa mojim raspoloženjem, pobrinulo se gitarsko pojačalo. U pitanju je bilo neko čehoslovačko pojačalo marke „Tesla“, koje je više ličilo na grejalicu, nego na pojačalo.Nisam ja bač neko zakeralo koje inisistira na ne znam kakvoj opremi, ali to pojačalo nije odavalo utisak da će dati bilo kakav zvuk, što je na kraju i bilo tako, ali smo uspeli da posudimo pojačalo od Maršala.

Čast da prvi otvore koncert imali smo mi, odnosno Bottox – u pitanju je trešersko pankerski grajnd, ili grind/thrash sa pankerskim stavom, ludo i brzo. Imali smo pehove, ispadale su palice, grešili smo, ali na svu sreću niko nije primetio.A i nije poenta da budemo precizni ko švajcarski sat, ipak je to jedno opušteno veče, malo veća proba i zabava, bar je tako izgledalo zbog opuštene i prisne atmosfere. Hit po hit i privedosmo repertoar kraju, dva nova hita premijerno na kraju. Posle nas Klopka za pionira – čini mi se da nisam prava osoba koja bi mogla da opiše šta se tu dešavalo. U pitanju je nekakav indastrial/nojz/post/nju vejv, ili šta već. Gomila buke, nerazgovetnih tekstova, čudnih zvukova. Bez obzira što meni i nisu baš legli, ekipi su se dopali. Primetio sam da su ih ljudi baš ispratili. Izgleda da imaju kultni status, ili bar počinju da ga dobijaju. Nakon ni sam ne znamo koliko minuta buke uslediše Humanist. To je drugi put da ih gledam, prvi put je bio na legendarnom Šipucu u Kambelevcima, a pošto se tog prvog puta ne sećam baš najbolje, ovo mi je došlo kao vatreno krštenje. Odmah na početku su počeli da praše i prava je šteta što oprema nije bila bolja jer bi dojam bio još bolji. Odličan nastup popraćen komentarima između pesama koji su nam pomogli da shvatimo zbog čega su tako besni i o čemu zapravo pevaju.Dodatnom zagejavanju doprineo je Lemi aka Shon koji je energično pratio svaku pesmu, pa je u jednom trenutku završio i na bas pojačalu. Na kraju su nam priredili mali performans i otišli.

Čast da zatvore ovaj slavski koncert imali su Terrarium. Opet nisam najbolja osoba da daje sud o njihovom nastupu, jer takvu muziku baš i ne slušam, ali potrudiću se da budem što objektivniji. U pitanju je neki sludge/crust/metal, jako spore pesme, mračni rifovi, jako prljav i težak zvuk gitare, mračni tekstovi. Malo su mi bili previše mračni, i povratili su mi rasploženje sa početka večeri. Ali to im je valjda i bila namera, da stvore tu mračnu atmosferu. Nakon dvadesetak minuta, priveli su nastup kraju,a to je bio i kraj večeri.

Uprkos mojim crnim sumnjama, pojavilo se pedesetak ljudi, što je jako dobro, s obzirom na okolnosti . Nemam informaciju da li je sve prošlo kako treba, ali se nadam da ćemo najzad dobiti mesto na kojem će moći da se rade koncerti i u budućnosti.

xVx

6.decembar 2009, Žica

Već druga recenzija koju pišem, a u kojoj moram da pljunem na srpsku (a i svaku drugu) policiju. Jebali ih i međunarodni teroristi i oni koji su odlučili da tako nazovu onu idiotsku akciju bacanja molotovljevih koktela na grčku ambasadu u Beogradu, i oni koji šalju pandura u civilu da prisluškuje razgovore u kafani, i one koji šalju žandaremiju na nikad benigniju akciju ostavljanja cveća i sveća u pomen na dečaka ubijenog u Grčkoj od strane policije, tačno pre godinu dana.

Dakle, koncert u policijskoj državi.

Na koncert upadamo sa malim zakašnjenjem, Trutov(c)i već sviraju, piče hardkor pank, treši zvuk, kratke i brze pesme, znate već. Fino zvuče, mada nemaju najbolji zvuk, a i oseti se da nisu uigrani zbog nemogućnosti za redovno vežbanje. Uspeo sam da uhvatim samo drugi deo koncerta Zagrepčana Junk Messiah, pošto sam se malo zapričao na šanku. Dobro zvuče, pfffff, mrzim da smišljam poređenja, meni je to vuklo na Ameriku osamdesetih, sa treš delovima, nisam ih pre slušao, ali za prvi put sasvim okej. Atmosfera nikad mrtvija, stvarno ne znam šta je sa ljudima bilo te večeri, ne sećam se kada sam zadnji put bio na koncertu na kome je bio tako mlak fidbek publike. Te večeri sam prvi put nakon nekoliko meseci popio par čaša vina i bilo mi je lepo, mada mi to nije pomoglo da pažljivije pratim svirku, heh… Bendovi su te večeri zaslužili mnogo topliju atmosferu.

k.

Weltschmerz zvuči pomalo nacistički priznaćete. Sumnjivo je to… A još sviraju na dan navodnog oslobođenja Beograda i to sa kim? Bendom iz Nemačke. Nisu tu čista posla.

Na taj 20.oktobar u posetu su nam došli MMF i ruski predsednik Medvedev, a grad, pored toga što je bio u blokadi, još je i “ulepšan” sa ruskim zastavama, na teveu su prikazivani ovi lakrdijaši iz Skupštine kako pokušavaju da se uvuku u dupe Medvedevu (iz koga je već virio Boris Tadić), a aktivisti/kinje jedne lokalne antifa grupe su prethodno veče privedeni u policijsku stanicu zato što su lepili sarkastične plakate na račun MMF-a i Medvedeva. Srbija je u kurcu, nije sporno. Pa ti onda idi još na pank koncert da se zajebavaš…

Dakle, da se vratimo već pomenutoj, upadljivo sumnjivoj manifestaciji, održanoj u Žici. Weltschmerz (ili “svetski bol” ako je verovati “dobro obaveštenim izvorima”) su nove zvezde lokalne DIY scene, ovo je bio njihov prvi koncert, i meni lično on je bio super – jedna potpuno nova energija i pristup, itekako potreban sceni natrpanoj bukom, krastom i teškim rifovima. Njihov zvuk je obojen nju vejv atmosferom (zbog klavijatura) i pank energijom, ritmovi i muzika su plesni, dok su tekstovi, koliko sam uspeo da razumem jednostavni, anarhistički i borbeni (Nihilistkinja, Insurekcija…). Šteta što nisu jos navežani kako treba, pošto ima tu dosta potencijala za odličan bend. Scenski nastup isto super, ples, skakanje, vesela ekipa u publici… Puna Žica, mislim da je ovaj put prekoračena magična cifra od 40 prodatih karata.

Nakon Weltschmerza klub se ispraznio pa su Sick Times započeli svirku u hladnijoj atmosferi, pred manjim brojem ljudi. Šta znam, onoliko koliko sam ih gledao, bili su mi okej, ali nezanimljivi, neki uobičajeni hc pank, sa pank rok delovima, vokal me podsecao na Negative Approach, ali mi nisu držali pažnju, pa sam izašao napolje na priču i druženje. Čuo sam da su svirali obradu Misfitsa, čini mi se i još nešto da su obradili, ali ne sećam se šta. Hm, hm, možda Black Flag… I tako… Okej veče u poremećenom gradu, u poremećenoj zemlji, u poremećenom svetu.

kobi

Od desetine odgledanih koncerata u životu (mladosti) prosečnog pank-koraša retki žive u sećanju i nakon pet godina. Te 2004. nas nekoliko zagrljeno u transu je pevalo “I wish you would come to my galaxy” na koncertu Analene u Akademiji. Ana se smešila dok je pevala o šetaču između svetova koji treba da preduzme prvi korak, Miran, Siks i ekipa su kidali instrumente, a mi što smo bili u sevdahu opijeni i oduševljeni i još neki smo dan kasnije krenuli da ih gledamo i u Novom Sadu.

Pet godina posle, očekivanja naravno nisu bila mala pred dolazak Analene u KC “Grad”, pogotovo jer je bilo najavljeno da nastupaju sa neprežaljenim, a sad ponovo okupljenim beogradskim herojima melodične bučne gitarske muzike, 36 Daggers.

Dugo punk-hc-____ (ubaci neki bliski alternativni žanr) svirka nije okupila toliko ljudi, staro i mlado, a “toliko ljudi” zapravo znači negde oko 200, po slobodnoj proceni. Klub je prostran,  ukusno uređen i oplemenjen sitnim detaljima taman da se ne vidi da je do preuređivanja bio zapušteni haustor.

Degersi spontano izlaze na “binu”, tri godine stariji nego poslednji put kad su zajedno svirali.

Bina praktično postoji samo za bubanj. Ispred nje su dva velika stuba, tako da ako želite da vidite nešto više od vrhova činela i frizure gitariste najbolje je probiti se u prve redove.

Prva, novija pesma “So painted house” kao uvod u svirku dobro sumira zvuk ka kojem se bend kreće u stvarima snimljenim za još neobjavljeni album – muzika je nešto čvršći post-hc, i dalje sa melodičnim pevanjem. Nastavljaju sa “From nowhere” i tu publika počinje da se budi. Lepe tople melodije prožete gitarskom bukom razlivaju se po zidovima, mikrofon se kvari s vremena na vreme, ali Andrija peva iz sve snage i bez mikrofona, dok ga nosi publika.

U jednom trenutku kroz prozore iza benda mogao se videti voz koji prolazi tik pored zgrade.

Slede himna “Lift your head, Pooh”, i genijalna, kidajuća “Seven targets left”, koja uživo zvuči pet puta bolje nego na snimku. To je jedna od pesama za koju znaš da je klasik, da ti nikad neće dosaditi (jer prevazilazi svoj žanr), makar i za 10 godina kad budeš možda slušao isključivo džez. Takva je i strastvena “Blurring the right angles”, u kojoj uz ritam kao u “New day rising” od Huskera, Andrija šapuće “Why can’t you rectangle my triangle world”.

U prvim redovima traje žurka, a mi koji nismo uspeli da se probijemo napred smo slabo mogli da vidimo išta iza mase i stubova – kao da bend svira u drugoj prostoriji. Degersi završavaju, pa na bis sviraju nekoliko starih i novih pesama. Nadamo se da će nastaviti da postoje i posle ove svirke. Ojalá.

Analena počinje novom pesmom, koja otvara novi album „InConstantinopolis“, možda najmelodičnijom dosad. Nekako dolazim do prvih redova ispred benda, jer shvatam da će inače biti kao da nisam bio na svirci. I zaista, tek tu vidite šta se dešava. Ana sa istim onim smeškom od pre par godina peva i svira bas (Siks više nije u bendu), gitarski dvojac Miran i Mijo i dalje kidaju po žicama i vrište prateće vokale. Neke novije pesme na momente dosta podsećaju na stare, ali tek će se preslušati novi album. Ređaju se hitovi sa „Carbon based“ i EP-eva, a masa se njiše u zanosnoj divnoj buci. „Starcrossed logistics“, „Work in progress“, „Spilt milk“… nažalost, ništa se prve singlice i splita sa Unison. Koncert je morao da se završi ranije (valjda do ponoći, takva je politika kluba) iz nepoznatih razloga, jer je potom počela žurka se jednako bučnom elektronskom muzikom. Sve bi bilo super da je Analena mogla odsvirati još 3-4 pesme, a ovako željno iščekujemo sledeći koncert u Srbiji, nadamo se, za manje od pet godina. Ojalá.

Dule