Od desetine odgledanih koncerata u životu (mladosti) prosečnog pank-koraša retki žive u sećanju i nakon pet godina. Te 2004. nas nekoliko zagrljeno u transu je pevalo “I wish you would come to my galaxy” na koncertu Analene u Akademiji. Ana se smešila dok je pevala o šetaču između svetova koji treba da preduzme prvi korak, Miran, Siks i ekipa su kidali instrumente, a mi što smo bili u sevdahu opijeni i oduševljeni i još neki smo dan kasnije krenuli da ih gledamo i u Novom Sadu.
Pet godina posle, očekivanja naravno nisu bila mala pred dolazak Analene u KC “Grad”, pogotovo jer je bilo najavljeno da nastupaju sa neprežaljenim, a sad ponovo okupljenim beogradskim herojima melodične bučne gitarske muzike, 36 Daggers.
Dugo punk-hc-____ (ubaci neki bliski alternativni žanr) svirka nije okupila toliko ljudi, staro i mlado, a “toliko ljudi” zapravo znači negde oko 200, po slobodnoj proceni. Klub je prostran, ukusno uređen i oplemenjen sitnim detaljima taman da se ne vidi da je do preuređivanja bio zapušteni haustor.
Degersi spontano izlaze na “binu”, tri godine stariji nego poslednji put kad su zajedno svirali.
Bina praktično postoji samo za bubanj. Ispred nje su dva velika stuba, tako da ako želite da vidite nešto više od vrhova činela i frizure gitariste najbolje je probiti se u prve redove.
Prva, novija pesma “So painted house” kao uvod u svirku dobro sumira zvuk ka kojem se bend kreće u stvarima snimljenim za još neobjavljeni album – muzika je nešto čvršći post-hc, i dalje sa melodičnim pevanjem. Nastavljaju sa “From nowhere” i tu publika počinje da se budi. Lepe tople melodije prožete gitarskom bukom razlivaju se po zidovima, mikrofon se kvari s vremena na vreme, ali Andrija peva iz sve snage i bez mikrofona, dok ga nosi publika.
U jednom trenutku kroz prozore iza benda mogao se videti voz koji prolazi tik pored zgrade.
Slede himna “Lift your head, Pooh”, i genijalna, kidajuća “Seven targets left”, koja uživo zvuči pet puta bolje nego na snimku. To je jedna od pesama za koju znaš da je klasik, da ti nikad neće dosaditi (jer prevazilazi svoj žanr), makar i za 10 godina kad budeš možda slušao isključivo džez. Takva je i strastvena “Blurring the right angles”, u kojoj uz ritam kao u “New day rising” od Huskera, Andrija šapuće “Why can’t you rectangle my triangle world”.
U prvim redovima traje žurka, a mi koji nismo uspeli da se probijemo napred smo slabo mogli da vidimo išta iza mase i stubova – kao da bend svira u drugoj prostoriji. Degersi završavaju, pa na bis sviraju nekoliko starih i novih pesama. Nadamo se da će nastaviti da postoje i posle ove svirke. Ojalá.
Analena počinje novom pesmom, koja otvara novi album „InConstantinopolis“, možda najmelodičnijom dosad. Nekako dolazim do prvih redova ispred benda, jer shvatam da će inače biti kao da nisam bio na svirci. I zaista, tek tu vidite šta se dešava. Ana sa istim onim smeškom od pre par godina peva i svira bas (Siks više nije u bendu), gitarski dvojac Miran i Mijo i dalje kidaju po žicama i vrište prateće vokale. Neke novije pesme na momente dosta podsećaju na stare, ali tek će se preslušati novi album. Ređaju se hitovi sa „Carbon based“ i EP-eva, a masa se njiše u zanosnoj divnoj buci. „Starcrossed logistics“, „Work in progress“, „Spilt milk“… nažalost, ništa se prve singlice i splita sa Unison. Koncert je morao da se završi ranije (valjda do ponoći, takva je politika kluba) iz nepoznatih razloga, jer je potom počela žurka se jednako bučnom elektronskom muzikom. Sve bi bilo super da je Analena mogla odsvirati još 3-4 pesme, a ovako željno iščekujemo sledeći koncert u Srbiji, nadamo se, za manje od pet godina. Ojalá.
Dule
Tags: DIY, Recenzija koncerta